Delikti

DELIKTI

 Nedozvoljena ili protivpravna radnja je ponašanje koje pravni poredak sankcioniše kaznama.  Svi delikti su podeljeni u dve grupe: javni delikti (krivična dela koja se smatraju pretnjom zajednici u celini i zato je njihovo gonjenje i kažnjavanje u nadležnosti države) i privatni delikti (radnje usmerene protiv interesa pojedinca, kome je prepušteno gonjenje učinioca).  Deliktna odgovornost je strogo lična i ne prenosi se na naslednike.  Kada se prouzrokuje šteta nastaje obaveza da se ona nadoknadi.  Sankcija za delikt je uvek imovinska kazna koja pripada oštećenom.  U slučaju kada delikt izvrši veči broj lica svaki od njih duguje ceo iznos kazne.  Deliktno su sposobni i stariji maloletnici, rasipnici i žene, ali je u istorijsko doba ipak u izvesnoj meri uslovljena sposobnost rasuđivanja: deca i umobolni nisu deliktno odgovorni.

 Civilni delikti

                        I – INIURIA

 Označava povrede ličnog integriteta: tela, ugleda, časti ili slobode nekog lica.  Takve povrede mogu biti nanete fizičkim delovanjem ili izjavama: realna i verbalna iniuria.  U Zakonu XII tablica privatni delikti su samo napadi na telesni integritet.  Teška telesna povreda je uništenje nekog organa, prelom kostiju, izbijanje zuba i slično.  Sankcionisano je talionom.  Lakše telesne povrede su one koje ne ostavljaju trajne posledice.  Kasnije uz pomoć edikta uključeni su različiti napadi na moralni integritet, slobodu i domaći mir (uvreda, kleveta, šikaniranje, povreda necijeg stana, itd).  ZAŠTITA: actio iniuriarum. Tužba zastareva za godinu dana.  Osuda je za posledicu imala infamiu.  Smatra se da je delikt protiv ukućana istovremeno napad na kućnog starešinu.

                        II – FURTUM (KRAĐA)

 Protivpravno delovanje na stvar sa namerom da se stekne korist od same stvari.  To je krađa.  Da bi neko bio odgovoran bilo je potrebno da protivpravnu radnju vrši u nameri da stekne korist.

Kod noćne krađe sa upotrebom oružja vlasnik je mogao da ubije lopova.

Furtum manifestum lopov je uhvaćen na delu i predat je pokradenom u dužničko ropstvo.

Furtum nec manifestum lopov koji nije uhvaćen na delu osuđen je na dvostruki iznos vrednosti.

                        III – DAMNUM INIURIA DATUM

 Delikt kojim se nekome nanosi šteta bez namere da se licno ostvari neposredna korist.  Namera je samo da se vlasniku nanese šteta ili nastaje iz nepažnje.  ZAŠTITA: actio legis Aquiliae.  Tužba je penalna, osuda uvek glasi na dvostruki iznos, ako ima više izvršioca od svakog se može naplatiti ceo iznos duga.

IV – RAPINA (RAZBOJNISTVO)

Delikt razbojništva.

Pretorski delikti

Ediktima pretora stvoren je veliki broj samostalnih delikta.

I – METUS (PRINUDA)

Prinuda je delikt koji se sastoji u tome što je neko primorao nekog da zaključi ugovor koji ne bi zaključio da prinude nije bilo.  ZAŠTITA: actio metus je bila penalna i glasila je na četvorostruki iznos štete.  Ako je neko pod uticajem pretnje preuzeo obavezu, eventualnu tužbu je mogao da odbije prigovorom exceptio metus.

II – DOLUS    (PREVARA)

Lukavstvo i prevara s ciljem da drugi bude doveden u zabludu i oštećen.  Postoji i kad nema zablude ali je stranka pokušala da dođe do koristi protivno bona fides.  ZAŠTITA: actio doli.  Osuda je za posledicu imala infamiu.  Prigovor exceptio doli se koristio za odbijanje tužbe na pravni posao koji je zaključen pod uticajem prevare.

III – FRAUS CREDITORUM (IZIGRAVANJE POVERIOCA)

Osoba je mogla da se upušta u rizične poslove sa ciljem da trpi velike gubitke ili u fiktivne poslove sa rođacima i prijateljima što je onemogućavalo prinudnu naplatu od strane poverioca.  Ovakvi postupci dužnika su smatrani nekom vrstom prevare.  ZAŠTITA: interdictum fraudatorium, actio Pauliana.

KVAZIDELIKTI

 Nedozvoljene radnje koje nisu delikti.

                         I – AKO SUDIJA UČINI SPOR SVOJ

Ako sudija (izabrani građanin) nesavesnim obavljenjem dužnosti nanese štetu jednoj od stranaka u postupku, oštećenom je pretor davao protiv sudije tužbu.  U skladu sa tim sudija mu je dugovao naknadu štete.

II – TUŽBA ZBOG OSTAVLJENIH I OKAČENIH STVARI

Stajala je na raspolaganju svakom ko primeti da se na nekoj građevini (objektu, zgradi, kuci) nalaze stvari koje mogu da padnu na prolazno mesto i nekoga povrede ili oštete imovinu.  ZAŠTITA: actio legis Aquilae utilis.

III – ŠTETA ZBOG IZBAČENIH STVARI

Nekoliko pretorskih tužbi je sankcionisalo posledice izbacivanja stvari ili tečnosti iz stanova na prolazna mesta.  Pretor je držao odgovornim vlasnika zgrade ili zakupca stana iz kojeg je stvar izbačena, bez obzir što on možda licno nije izbacio stvari i prouzrokovao štetu.

 

 

IV – ŠTETA NA STVARIMA POVERENIM KRČMARIMA, VLASNICIMA ŠTALA, BRODARIMA

Pretorska tužba zbog krađe ili štete protiv brodara, gostioničara i vlasnika štale je pooštrila odgovornost davalaca ovih usluga za stvari koje su im poverili putnici na cuvanje.  Po kvazideliktnoj tužbi plaćali su kaznu u dvostrukom iznosu ukradene, izgubljene ili oštećene stvari.

VIZUALNI PREGLED OBLIGACIJA

 A. KONTRAKTI

I – Verbalni

1. Neksum

2. Stupulacija

3. Adstiuplacija

4. Dotis dictio (miraz)

5. Zakletva oslobođenog

6. Praediatura (jemstvo)

II – Literalni

1. Ekspensilacija (spisak

2. Hirograf (u I licu)

3. Singrafa (u III licu)

4. Instrumentum stipula-tionis
 

III – Realni

1. Mutui Datio (zajam)

2. Commodatum (poslu)

3. Depositum (ostava)

4. Fiducija (zalog)

5. Pignus (zalog)

 

IV  Konsensualni

1. Emptio Venditio (kup

2. Locatio-Konductio (iz

3. Societas (ortakluk)

4. Mandatum (ovlašće.)
 

 

V – Bezimeni

1. Permutatio (trampa)

2. Aestimatum (komisio

3. Precarijum (državina)

VI – Pakti

1. Pacta Adiecta

2. Pacta Praetoria

3. Pacta Legitima

KVAZIKONTRAKT

I -Condictione Sine Causa

1 Solutio indebiti

II -Negotiorum Gestio (neovlašćen posao)

 

III -Communio Incidens (slučajna zajednica)

2.Causa datacausa non secuta

3.Condictioob turpem vel iniustam causam

DELIKTI

 

 * Civilnidelikti * 

I –Iniuria

II -Furtum (krađa)

1. Noćna krađa sa oruž-jem

2.Furtummanifestum

3.Furtum necmanifes-tum

 III – Damnum Iniuria Datum

* Pretorskidelikti *

I – Metus(prinuda)

II – Dolus(prevara)

III -Fraus Credito-rum (izigravanje pove-rioca)

IV – Rapina (razbo-jništvo)

KVAZIDELIKTI

I – Akosudija učini spor svoj

II – Tužbazbog okačenih i ostavljenih stvari

III -Šteta zbog izbačenih stvari

IV – Štetana stva-rima poverenim krč-marima, brodarima, vlasnicima štala  

Categories: Delikti | Ostavite komentar

Kontrakti

KONTRAKTI

Contractus – ujediniti.  U osnovi značenja ove reči je ideja o zajedničkoj aktivnosti koja proizvodi pravne posledice.  Sporazum je nužan za postojanje kontrakta ali on sam nije kontrakt.  GAJ: Aktivnost u skladu sa pravom.  Kontrakt = ugovor.

I – VERBALNI

Nastaju izgovorom svečanih reči (formula).  Saglasnost postoji ali nije u prvom planu.

1. NEKSUM (NEXUM)  Najstariji rimski kontrakt.  Nije dovoljno poznat.  Poreklo reči znači «vezati»; zelenaski karakter, vodi u dužničko ropstvo, pogađa naročito Plebejce.  Ima formu koja se zaključuje pomoću bakra i vage (per aes et libram), isto kao mancipacija.

Priroda neksuma kao pravnog posla:  1. Opšti oblik obavezivanja.  2. Cilj obavezivanja: neko uzeo zajam.  3. Kažnjavanje dužnika za neizvršenu obavezu putem manus iniectio.  4. Praksa samoprodaje (siromašnih građana).  5. Kreditni posao – daje se rok.

Predmet ugovora je ličnost dužnika; zato je potrebno pet svedoka i ukoliko se dug ne vrati na vreme, dužnika bez suđenja može preuzeti kreditor.

[U nekim knjigama neksum se ne smatra verbalnim kontraktom nego kvazikontraktom koji se ne može svrstati ni u jednu postojeću grupu mada je najbliži verbalnim kontraktima.]

2. STIPULACIJA (STIPULATIO)  Najvažniji verbalni kontrakt!  Osnovni kontrakt rimskog prava (verovatno postojao još u vreme Zakona XII tablica).  «Devojka za sve.»  Do IV veka p.n.e. je bila u senci neksuma.  Forma dialoga gde stipulator (budući poverilac) pita promisora (budućeg dužnika) da li će nešto dati ili uraditi, na šta ovaj odgovara potvrdno: strogo jednostrano obavezujući ugovor.  Uslov da obe stranke budu prisutne i da imaju sposobnost opštenja: gluvoneme ili odsutne osobe nisu mogle sklopiti stipulaciju.  ZAŠTITA: stranke su mogle rešiti spor iz stipulacija postupkom sacramento, iudicis postulationem, kondikcijama, actio ex stipulatu.

3. ADSTIPULACIJA  Dužnik pri stipulaciji nešto obeća poveriocu a zatim to isto i adstipulatoru (nekom drugom licu).  Koristilo se da bi se prenela potraživanja na naslednike [ukoliko stipulator (poverioc) umre].

4. DOTIS DICTIO  Svečano obećanje miraza; formula + iznos.  Jednostavno, formalno i jednostrano obećanje.

5. IUSIURANDUM LIBERTI (zakletva oslobođenika) je imala za cilj da patronu posle mnumisije osigura neke usluge dotadašnjeg roba, najčešće povremeni rad.

6. PRAEDIATURA  Jemstvo koje se primenjuje da bi garantovalo pobedniku u sporu da dobije stvar.  Ukoliko držalac ne preda stvar dobrovoljno, pobednik može da tuži jemca u postupku in personam.

 

 

II – LITERALNI

Nastaju sastavljanjem pisanih dokumenata.  Saglasnost volja.  Rimsko pravo je poznavalo samo jedan pisani ugovor koji je imao ograničenu primenu.

 1. EKSPENSILACIJA (expensilatioBez navođenja pravnog osnova u rubriku rashodi se unese podatak koliko je isplaćeno, kada i kome.  Od kraja republike poverilac je uzimao priznanicu.  ZAŠTITA: legis actio sacramento, exceptio doli.

2. HIROGRAF (chirographumUgovor koji napiše i potpiše dužnik.  Navodi iznos ali ne i pravni osnov.

 3. SINGRAFA (syngraphe)  Dokument koji sastavi treće lice: ko, kome, koliko; bez pravnog osnova.

 4. INSTRUMENTUM STIPULATIONIS su pisane isprave koje su počele da vrše uticaj na rimsku praksu po uzoru na ostale elemente helinističke kulture.

                        III – REALNI

Nastaju predajom stvari (re).  Izvor obligacije je radnja koja se obavlja na osnovu sporazuma.  Saglasnost i volja postoje ali su u drugom planu.

 1. MUTUI DATIO  Zajam.  Realni kontrakt kojim zajmodavac predaje određenu količinu zamenljivih stvari u svojinu zajmoprimca, a ovaj se obavezuje da će u ugovorenom roku vratiti istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.  Često novac ali može i vino, žito, jabuke, itd.  ZAŠTITA: U početku putem bona fidesa kasnije kondukcijom.  Kamate zakonski ograničavane.

2. COMMODATUM  Posluga.  Vrlo slična realnom zajmu.  Vanpravna usluga, uobičajena između srodnika, prijatelja i suseda.  U klasičnom pravu posluga je ralni kontrakt kojim jedna stranka (poslugodavac, komodant) predaje drugoj (poslugoprimcu, komodatoru) određenu stvar na besplatnu upotrebu, uz obavezu da je posle upotrebe ili ugovorenog roka vrati.  Slično zajmu, lice se privremeno lišava svoje stvari u korist drugog, ali ne očekujući neposrednu korist za sebe.  Ugovor bona fides.  ZAŠTITA: pretorski in fanctum i civilni ex fide bona, actio commodati directa (kada spor pokrene poslugodavac), actio commodati contraria (ako to učini poslugoprimac).

 3. DEPOSITUM  Ostava je realni kontrakt kojim jedna stranka (ostavodavac, deponent) predaje drugoj (ostavoprimcu, depozitaru) pokretnu stvar, uz sporazum da je primalac besplatno čuva.  Pritom ne sme da je koristi jer će to biti «krađa upotrebe».  Mora da je vrati po isteku roka ili kad je ostavodavac zatraži.  Ugovor bona fides.  ZAŠTITA: bona fides, actio depoziti directa (na zahtev deponenta), a ako je tužilac depozitar actio depositi contraria.

 4. FIDUCIJA  Slična: posluzi, ostavi i zalogu.  Nastaje neformalnim sporazumom (pactum fiduciae) uz mancipaciju ili in iure cessio.  Fiducijant daje neku stvar fiducijaru sa obavezom da vrati po isteku roka ili po ispunjenju uslova.  ZAŠTITA: bona fides.

 

5. PIGNUS  Zalog.  Zalogodavac postaje poverilac.  Troškove i štetu preuzima zalogoprimac koji postaje dužnik.  ZAŠTITA: ako zalogoprimac neće da vrati, zalogodavac može upotrebiti actio in factum; ako zalogoprimac treba zaštitu koristi bona fides, interdict, actio furti, actio infactum, actio doli.

                        IV – KONSENSUALNI

Jedini rimski neformalni kontrakti.  Ima ih četiri, od kojih su tri imala veliki privredni značaj.  Uređeni u skladu sa uslovima razvijene robne razmene.

 1. EMPTIO VENDITIO   Kupovina ili prodaja.  Konsensualni bona fides ugovor.  Prodavac se obavezuje da  kupcu preda stvar, a kupac se obavezuje da plati cenu.  Kupovina je jedan od redovnih načina sticanja stvari (svojine).  Poreklo kupoprodaje u trampi.  ZAŠTITA: bona fides, actio depoziti directa (na zahtev deponenta), actio depoziti contraria (na zahtev depozitara), actio empti (za kupca), actio venditi (za prodavca).  Osuda poslugoprimca je imala za posledicu infamiju.

2. LOCATIO-KONDUCTIO  Ugovor o zakupu stvari locatio conductio rei.  Zakupodavac (locator) se obavezuje da će predati određenu stvar na upotrebu zakupcu (conductor), a ovaj će za to platiti određeni novčani iznos.  Premet je nepotrošna telesna stvar.  Zakupnina mora da bude u novcu.  Fruendum locare znači da konduktor ima pravo na plodove stvari, dok utendum locare znači samo najam stvari (bez plodova).  Zakup prestaje istekom ugovorenog roka, a ukoliko nije ugovoren otkazom jedne od stranaka (pod uslovom da ne nanosi drugoj štetu u skladu sa bona fides).  Koristio se često za iznajmljivanje stanova u Rimu.  Locatio condutio operarum se koristio da radnik (locator) iznajmi svoj rad zašta će poslodavac (conductor) da mu isplati pare.  ZAŠTITA: bona fidesLocatio conductio operis faciendi je ugovor o delu.  Naručilac (locator) se obavezuje da preduzimaču (conducor, izvođaču dela) preda neku stvar ili lice a ovaj se obavezuje da će sa tom stvari ili licem ostvariti određeni rezultat za koji će biti plaćen.  ZAŠTITA: actio in factumLex Rhodia de iactu (Rodoski zakon o izbačenim stvarima).  Ukoliko je brod izložen opasnosti da potone, kapetan je često morao da izbacuje deo tereta.  U tom slučaju se smatralo da vlasnici broda i vlasnici robe zajedno snose nastalu štetu.  ZAŠTITA: Actio locati za vlasnike robe a actio conducti za kapetana.

 3. SOCIETAS  Ortakluk je ugovor između dva ili više lica (ortaka) kojim oni udružuju svoju imovinu ili rad radi ostvarenja zajedničkog imovinskog cilja.  Postoji namera da se ostvari dobit.  Ukoliko nije naglaseno drugacije, svi ortaci dele troskove i dobiti podjednako.  Postojalo je nekoliko vrsta ortakluka.  Prestankom volje kod jednog od ortaka prestaje udruženje.  ZAŠTITA: bona fides, actio pro socio (tužba za rešavanje sporova između ortaka).  Osuda ima za posledicu gubitak časti (infamia).

 4. MANDATUM  Sličan zastupništvu, punomoćstvu ili nalogu.  Sporazum kojim mandatar (zastupnik) u svoje ime i za račun druge stranke (mandata) besplatno obavi neki pravni ili faktički posao.  Zastupnik se smatra strankom u sporu.  Intelektualna usluga, koju pripadnici viših slojeva međusobno čine iz prijateljstva ili zarad sticanja ugleda tako što pomažu govorničkom veštinom na sudu, poučavaju u znanjima višeg reda (retorici, filozofiji, pravu, itd.).  Sva prava i obaveze koji bi iz tog posla nastali pripadali su mandataru, ali je on na osnovu ugovora bio dužan da ih prenese mandantu.  Mandat je besplatan jer je za Rimljane bilo ispod časti da rade za život.  No po obavljenom poslu često su bile davane velike nagrade.  Zaštita actio mandati (štiti mandanta) koja je u slučaju uspeha izlagala mandatara infamiji.

           

 

V – BEZIMENI

 Ne pripadaju imenovanim kontraktima.  Klasično pravo je imalo rešenja za sve osnovne oblike razmene i za sve uobičajene vidove saradnje u svakodnevnom životu.  Ono što nije bilo uređeno kao poseban pravni odnos, najčešće se moglo smestiti u okvire stipulacije, a i sam pretor je svojim intervencijama popunjavao neke pravne praznine.  ZAŠTITA: kondukcija (ako jedna strana izvrši svoj deo sporazuma ili je nešto dala, a druga strana stekla svojinu bez pravnog osnova), actio doli (ako je stranka nešto učinila a druga stranka je pritom bila zlonamerna), pretorski actio in factum.

Važniji bezimeni kontrakti su: 1) permutatio (razmena, trampa) nastaje kada jedna stranka prenese svojinu na nekoj stvari nekoj drugoj osobi, koja se obaveže da će za uzvrat dati svojinu na nekoj drugoj stvari.  ZAŠTITA: actio civilis incerti.  2) aestimatum je sporazum po kojoj jedna stranka preda nekome stvar da bi je ova prodala po određenoj ceni.  Trgovac je za sebe zadržavao razliku u ceni.  Neprodata roba se mogla vratiti proizvođaču.  Ugovor je često korišćen između proizvođača robe i trgovca.  To je danas komisiona prodaja.  ZAŠTITA: actio in factum aestimatoria.  3) precarijum je državina dobivena na molbu.  Davalac je mogao stvar da zahteva u svakom trenutku a ukoliko je ne dobije nazad mogao je primeniti interdikt de precario za zaštitu.

                        VI – PAKTOVI (PACTA)

 Pactum je svaki sporazum bez obzira da li ima ili nema pravnog značaja.  Može biti zaštićen pacta vestita i nezaštićen pacta nuda.  Nemaju posebne tužbe.

1.  PACTA ADIECTA (dodatni pakt) je svaki sporazum koji je usmeren na promenu dejstva nekog kontrakta.  Da li dodatni pakt ima pravnog značenja zavisi od toga da li je stricti iuris ili bonae fidei, otežava ili olakšava položaj dužnika, da li je zaključen istovremeno sa kontraktom ili naknadno.

2.  PACTA PRAETORIA (pretorski paktovi).  Ovim nazivom se označava grupa ustanova koje su ugovori honorarnog prava.

Constitutum debiti nastaje neformalnim obećanjem da će se platiti neki postojeći svoj ili tuđi dug.  Poverilac za zaštitu može da koristi actio de pecunia constituta.

Receptum arbitrii je sporazum sa jedne strane između dva lica u sporu koja su se saglasila da ih reše mimo suda i građanina, sa druge strane, koji preuzima ulogu izabranog arbitra.

Receptum argenarii je sporazum po kojem bankar preuzima obavezu da izvrši isplatu trećem licu.  Zaštita za nalogodavca actio recepticia.

Receptum nautarum.  Sporazum kojim su se vlasnici broda, krčme, štale obavezali da budu odgovorni za štetu na stvarima koje dobiju na čuvanje.  Odgovornosti su oslobođeni ako je šteta nastala usled više sile.  Tužba za naknadu štete actio in factum.

Pactum de iureiurando je sporazum kojim su se stranke dogovorile da svoj spor reše zakletvom.  Zaštita actio de iureiurando.   Upotrebljava se kada je sporna svojina na stvari ili dug.

3. PACTA LEGITIMA su paktovi kojima su imperatori davali zaštitu.

Compromissum je sporazum kojim se stranke dogovaraju da njihov spor reši neki građanin od obostarnog poverenja sa kojim će potom sklopiti receptum arbitrii.

Pollicitatio dotis (obećanje miraza).  U petom veku je nastalo pravo na tužbu.  Zaštita ex lege.

Donatio (poklon) je bio neformalni sporazum na osnovu kojeg jedna stranka dobrovoljno i besplatno povećava imovinu druge stranke.  Poklon je dvostrani pravni posao za čiju valjanost je neophodna saglasnost volja.

KVAZIKONTRAKTI

 Svim ovim izvorima obligacije je zajedničko da nisu delikti (protivpravne radnje) i ne uključuju saglasnost volja stranaka.

                       I – CODICTIONES SINE CAUSA

 Pravno neosnovano obogaćenje: imovina jednog lica je uvećana na račun imovine drugog bez valjanog pravnog osnova.  Rimsko pravo omogućava vlasniku čija je stvar ukradena da je dobije nazad putem rei vindicatio.  Rei vendikacija je imala ograničenje: mogla se primenjivati samo za stvari koje su prepoznatljive.

Solutio indebiti (isplata nedugovanog).  Lice koje je, obicno greskom, isplatilo nepostojeći dug ima pravo na condictio indebiti protiv primaoca.

Causa data causa non secuta isplata po osnovu koji nije ispunjen.  Jedna stranka izvrši svoju obavezu a druga nije i odbija da izvrsi.

            Condictio ob turpem vel iniustam causam pripada licu koje je izvršilo davanje po nemoralnom ili protiv-pravnom osnovu.  Daje pravo na povraćaj.  Nemoralnost može biti prema onome ko je primio ili obostrana.

      II – NEGOTIORUM GESTIO

 Nezvano vršenje tuđih poslova postoji kad jedno lice (poslovođa bez naloga) obavi neku radnju u korist drugog, koji ga za to nije ovlastio.  Objektivno, posao je tuđ ako se obavlja na tuđoj stvari (na primer, gestor ugasi požar na susedovoj kući, popravi neciji krov, nadje i vrati necijeg konja, plati tuđi dug, zaseje neciju zemlju, itd).  Subjektivno, posao je tuđ ako gestor ima svest da obavlja posao u tuđem interesu.  Zaštita actio negotiorum gestorum.

                        III – COMMUNIO INCIDENS

 Kada dva ili više lica naslede jednog ostavioca ili bez sporazuma postanu suvlasnici neke stvari, između njih nastaje odnos sličan ortakluku i naziva se «slučajna zajednica».  Zaštita: actio familiae erciscundae, actio finium regundorum, actio communi dividundo.

Categories: Kontrakti | Ostavite komentar

Obligacije

OBLIGACIJE

Obligacija je pravni odnos između dve stranke (poverioca i dužnika) na osnovu kojeg poverilac ima pravo da od dužnika zahteva određenu činidbu, koju je dužnik dužan da izvrši.

Samo su u rimskom pravu obligacije potpuno samostalna oblast prava.

Najveći broj sporova u klasično doba nastaje zbog dugova dakle, obligacija.  Posledice gubitka obligacionog spora su bile dramatične: u početku dužničko ropstvo ili smrt a kasnije zaplena imovine, infamija ili prinudni rad.

Obligacija je pravni odnos.  Ona je odnos između poverioca (creditor) kojem pripadaju ovlašćenja  i dužnika (debitor) koji ima obaveze prema njemu.  Sadržinu obligacije čine ovlašćenja poverioca i obaveze dužnika.  Obligacija je privatnopravni odnos: svoja ovlašćenja prema dužniku poverilac ostvaruje u redovnom sudskom postupku.

Postoji tesna veza između obligacija i actiones in personam: tom vrstom tužbe može da se tuži samo dužnik.

Uslovi i obim zaštite bili su različiti u sporovima stricti iuris i bona fidei te između civilnih i pretorskih tužbi.

Predmet obligacije je uvek dužnikovo ponašanje: činidba!

Da bi postojala obligacija, činidba (koja se od dužnika očekuje) morala je da ispuni nekoliko uslova:  (1) da bude objektivno moguće  (2) da bude zakonski dozvoljena  (3) činidba je morala da bude određena  (4) činidba mora da bude procenjiva u novcu.

Da bi neko bio odgovoran za štetu ona mora biti posledica njegovog ponašanja.  Poverilac naknadu štete dobija pomoću actio doli.  Prouzrokovanjem se smatra i kada štetna posledica nastane zato što je dužnik propustio da izvrši neku radnju.  Protivpravno ponašanje je ono koje zabranjuju opšte norme.  Protivpravno ponašanje nastaje i nepoštovanjem odredbi ugovora.

Nema odgovornosti kad se nekom nanese šteta tako što se vrši svoje pravo, sa izuzetkom situacija koje su zloupotreba prava.  Protivpravnosti nema ni kada je šteta pričinjena u nužnoj odbrani ili u stanju nužde.

Deca i duševni bolesnici su deliktno neodgovorni.  Učinioci su odgovorni za svoje zlonamerne radnje (dolus).  Vremenom je pojam (dolus) proširen da znači sva ponašanja suprotna bona fides.

U bliskoj vezi sa kontratknom odgovornošću je pojam docnje.

Jemstvo je dopunska stipulacija kojom se jemac obavezuje da će poveriocu izvršiti obavezu ukoliko je glavni dužnik sam ne izvrši.  Obaveza jemca je aksesorna: ako prestane obaveza glavnog dužnika prestaje obaveza i jemca.  Poverilac nema pravo da traži izvršenje od jemaca ako prvo nije pokušao da dobije izvršenje od dužnika.  Jemac ima pravo na regres.  Ukoliko je izvršio obavezu umesto dužnika, može tražiti od dužnika naknadu iznosa (regres) koji je platio poveriocu.

Jemstvo je bilo ugovarano samo u obliku stipulacija.  Obaveza jemca je nenaslediva.  Ako ima više jemaca, svako odgovora samo za srazmerni deo obaveza (beneficium divisionis).

Rasirenost jemstva i drugih oblika pomoći kod tuđih dugova je prouzrokovalo pojavu izrazra intercessio (zaduživanje za drugog).  Jednom odlukom senata (SC Vellaeanum) ženama je zabranjena intercesija sa obrazloženjem da je to muški posao.

Obavezu iz obligacije može da izvrši bilo ko (dužnik ili neko treći).  Potrebno je samo da poveriocu stavi do znanja koju obavezu čini i u čije ime.  Izvršenje može da primi samo poverilac ili lice koje je on ovlastio.

Obligacija se gasi ako sticajemo okolnosti (na primer, nasleđivanjem) jedna isto osoba postane i poverilac i dužnik.  Obligacija se gasi ako obaveza, bez krivice dužnika, višom silom postane neizvodljiva.

IZVORI OBLIGACIJA

 DEFINICIJA:  Izvorima obligacija se nazivaju pravne činjenice iz kojih, po normama pravnog poretka, nastaju obligacije.

Kontrakt je dvostrani pravni posao koji odgovara današnjem pojmu ugovora.

VAŽNI POJMOVI:

dolus: lukavstvo, zlonamerna radnja, prevara

culpa: nepažnja

bona fides: razumna očekivanja i dobra namera; uobičajna praksa; dobra vera, poverenje, poštenje.  [Na primer, ako kupimo i odnesemo kući neki uređaj, pa se ispostavi da on ne radi—mi ga možemo vratiti u radnju i zameniti za drugi.]

iniuria: protivpravno, nepravda, nejednakost, uvreda

paktum: (1) neformalni sporazum kojim se može izbeći sukob  (2) sporazum dva lica—konzensus  (3) svaki neformalni sporazum koji nije kontrakt

exceptio doli: prigovor zbog prevare ili krađe

pravni lek: zaštita

infamia: gubitak časti

Predmet obligacije je uvek dužnikovo ponašanje: činidba!

 

PODELA:

TRIPARTICIJA:  Obligacije nastaju iz

1.    ugovora (ex contractus)

2.    nedozvoljenih radnji (ex maleficio)

3.    različitih drugih uzroka (ex variis causarum figuris)

KVADRIPARTICIJA:  Obligacije se dele (pored na pretorske i civilne) i na grupe

1.    ugovorne (ex contractu) — KONTRAKTI

2.    slične ugovornim (quasi ex contractu)  — KVAZIKONTRAKTI

3.    deliktne (ex maleficio) — DELIKTI

4.    slične deliktnim (quasi ex maleficio) — KVAZIDELIKTI

Četvorodeoba je nastala u Justinijanovom pravu.

Categories: Obligacije | Ostavite komentar

Imovinsko pravo

Imovinsko pravo se odnosi na stvari.  Sastoji se od stvarnog, naslednog, obligacionog prava.

Imovinski interesi zaštićeni sa actio in rem nazivani su pravima na stvari: stvarnim pravom.

Rimske ustanove actio in rem odgovaraju nasem shvatanju stvarnog prava.

Stvarno pravo je odnos između titulara i svakog lica koji sa njim dođe u kontakt povodom predmeta tog prava.  Stvarno pravo prati stvar i titular može zahtevati predaju stvari od svakoga kod koga se ona nađe.  Titular ima sva ona ovlašćenja u odnosu na stvar koja mu nisu pravnim normama oduzeta.  Predmet stvarnog prava je stvar, dok je predmet obligacije neko dužnikovo ponašanje.  Stvarna prava često nastaju na osnovu nekog obligacionog ugovora.

Među ustanovama stvarnog prava, svojini pripada specijalno mesto.  Ona je bila izvor i model ostalih stvarnih prava.  U vreme Zakona XII tablica vlast na stvar se prenosila isključivo mancipacijom.

Postklasično pravo je razlikovalo pokretne i nepokretne stvari.

Reč «stvar» ima različita značenja.  U latinskom jeziku reč «res» ima još više mogućih značenja.  Između ostalog može da znači stvari; predmet prava, pravne radnje ili sudskog spora.  U modernom pravu stvari su električna energija, toplota, itd.  U Rimu stvari su bile medju ostalom i stado, vlast nad ženom ili zaostavština. Stvari se takođe razlikuju po tome da li su u pravnom prometu ili nisu.  Postojale su i svete stvari, stvari posvećene višim ili nižim božanstvima.  Stvari su mogle pripadati i državi i bile su namenjene opštoj upotrebi (putevi, pristaništa, pozorišta, gimnazije, stadioni, itd).

Iz vremena ius civile postojala je podela na pokretne (res mancipi) i nepokretne stvari (res nec mancipi).  Res mancipi su:  (1) privatna svojina rimskih građana  (2) robovi u svojini rimskih građana  (3) radna stoka u svojini rimskih građana.

Res mobiles (pokretne stvari) i res immobiles (nepokretne stvari) su termini koji su se pojavili u postklasično doba.  Nepokretne stvari su one koje se ne mogu premestiti bez promene njihove prirode.  Pored zemlje to je sve što je čvrsto vezano za zemlju građenjem, sađenjem ili sejanjem.  Res mobiles su deljeni u dve grupe: stvari koje se same kreću (životinje, robovi) i stvari koje se mogu premeštati (orudje, stolice, odeca, itd.).

Potrošne i nepotrošne stvari.  Da li je stvar potrošna ili nepotrošna zavisi od toga na koji je način ljudi obično koriste.

Deljive i nedeljive stvari.  Zavisno od namene, ista stvar može biti deljiva ili nedeljiva.  Na primer, konj za oranje je nedeljiv ali konj kupljen za ishranu je deljiv.  Postoje brojne stvari koje su deljive: vino, žito, stado, novac, itd.  A po rimskom pravu deljiva je bila i zemlja.

Proste i složene stvari.  Stvari koje predstavljaju homogenu celinu (rob, greda, stit, mac, dragi kamen, itd)  Stvari koje se sastoje od više mehanički spojenih celina (kuća, brod) .  Stvari koje su sastavljene od drugih samostalnih stvari (narod, legija, stado).

Složena stvar je sastavljena od delova koji i sami mogu biti stvari.  Posebna vrsta delova stvari su plodovi.  Plodonosna stvar je ona koja može svojim prirodnim svojstvom da proizvede novu stvar ne gubeći svoj integritet.

 

Državina (possessio) je faktička vlast nad stvarima.  To znači fizičku mogućnost jednog lica, nezavisno od prava, da neku stvar kontroliše i upotrebljava.  Držaoci (possessor) su bila sledeća lica:  (1) vlasnik stvari  (2) savesni držalac, odnosno lice koje opravdano veruje da je vlasnik mada to nije  (3) lice koje će protokom zakonskog roka za održaj postati vlasnik  (4) nesavesni držalac–lice koje je ukralo ili silom otelo tuđu stvar  (5) lice koje je molbom dobilo stvar  (6) osoba kojoj je stvar poverena na čuvanje dok se nereši svojinski spor  (7) poverilac koji je dobio stvar u zalogu (pignus).

Corpus (telo) i animus (volja) su neophodni da bi nastala i održala se državina.

Prva reč podrazumeva faktičku kontrolu nad stvarima.  Corpus pokretne stvari se stiče predajom iz ruke u ruku ili jednostavnim uzimanjem u ruku.  Zemljište se ne može steći na taj način već pokazivanjem zemljišta sa mesta sa kojeg se ono vidi.  Pojam volje kao element državine nije najbolje razjašnjen.

Državina je bila zaštićena u interdiktnom postupku sve do kraja klasičnog perioda.  Interdikte je stvorio pretor za mnoge oblasti pravnog života.  Postojale su četiri interdikta.  Tri su štitila državine na nepokretnosti a jedan je štitio državinu na pokretnim stvarima.

(1) Interdictum unde vi armata  je koristio pretor da naredi licu koje je oružjem otelo tudju zemlju da je vrati  (2) Interdictum unde vi je nalagao protivniku u sporu koji je silom oduzeo zemlju da je vrati  (3) Interdictum uti possidetis  je koristio pretor da zabrani obema stranama da silom promene faktičko stanje  (4) Interdictum utrubi je interdikt za zaštitu pokretnih stvari.  Sličan prethodnim razlikovao se samo po tome što je osiguravao uspeh strani čija je državina duže trajala u poslednjih godinu dana.

U postklasičnom pravu državina se umesto interdiktom štitila redovnim postupkom actio ex intredicto.  Interdikt se više nije koristio.

Svojina je jedan od najvažnijih pojmova zapadne društvene misli.  Svojinom se označava osnovni oblik pravom priznate vlasti na stvar.  U najužem značenju svojina je samostalna pravna ustanova.  U početku civilizacije kolektivnu svojinu postepeno zamenjuje svojina koja pripada porodici.

Svojina je osnovna ustanova privatnog prava.  Civilna svojina jedina zaslužuje naziv osnovne ustanove rimskog prava i sva rimska pravila o svojini uglavnom su stvorena radi nje.  Peregrini, stanovnici provincija su koristili svoje tradicionalno pravo te su na taj način uredili i svojinu.  Međutim rimljani su sa sobom nosili svoje pravo, ma gde da se nasele.

Rimljani su prvi dali svojini pravne ustanove ali je nikada nisu definisali.  Po prvi put je svojina definisana u srednjem veku: potpuna vlast nad stvari.  Drugi način definisanja svojine je: stvar koja pripada vlasniku.

Elementi svojine su:  (1) usus je upotreba stvari po potrebama vlasnika  (2) fructus je pravo na plodove stvari  (3) abusus je ovlašćenje vlasnika da svojom stvari raspolaže po volji: da je odrzava, promeni, cuva, baci, uništi ili da drugome.

Postojala su određena ograničenja svojine.  Većinom su poticali iz Zakona XII tablica.  U interesu suseda, vlasnik:  (1) mora da ostavi neobrađenom među određene širine prema tuđem susednom zemljištu  (2) mora da trpi grane susedovog drveta iznad određene visine  (3) mora da dozvoli povremeno sakupljanje plodova koji su pali na njegovo zemljište  (4) ne sme da promeni prirodni tok vode na sopstvenom zemljištu.

Po pitanju javnog interesa ograničenja su bila malobrojnija.  Na primer, lica čija imanja su na obali reke su morala omogućiti svakome slobodan pristup reci.

Svojina je ustanova ius civile te je rezervisana za rimske građane.

Način sticanja svojine (modus aquirendi) je pravna činjenica (pravni akt ili prirodni događaj) koja stvara svojine.  Prirodnim načinima se može steći civilna i bilo koja druga svojina.

Svojina se mogla steći i od države.  Adsignatio je jedini način da zemlja koja pripada narodu (ager publicus) postane privatna (ager privatus).  Često su na osvojenoj zemlji dodeljivane parcele.  Venditio sub hasta znači prodaja pod kopljem.  Država je prodavala na licitaciji ratni plen.  Ovako su se često prodavali robovi.  Lice koje ponudi najveću cenu postao je vlasnik stvari.

Akti kojim sticalac dobija svojinu voljom predhodnog vlasnika su: mancipatio, in iure cessio, traditio.

Mancipatio.  Osnovni i najstariji oblik (poslova sa bakrom i vagom) bila je mancipacija.  Obavljala se u prisustvu pet svedoka i merača sa vagom, prenosioca i sticaoca.  Sticalac je stavljao ruku na stvar i izgovarao formulu: «tvrdim da je ovo moje i da ga kupujem ovim bakrom i vagom».  Zatim bi bakrenim novčićem udario u vagu i predao ga nosiocu.  Ako to ovaj prihvati postupak je završen i sticalac je postajao novi vlasnik stvari.  Mancipacija se primenjivala sve do pada carstva.

In iure cessio.  Stranke su prenosile svojinu dolazeći pred magistrata donoseći sa sobom stvar ili simbol nepokretnosti.  Potom je sticalac izgovarao formulu.  Ova formula se primenjivala u svim slučajevima kao i mancipacija.  Ona znači ustupanje na sudu.  Njena forma nije ništa drugo do prvi deo postupka in rem pri čemu sticalac glumi tužioca a prenosilac tuženog koji se ne brani.

Traditio.  Nije pravna forma neko faktička.  To je materijalni akt koji se često obavlja u svakodnevnom životu pri čemu se stvar fizički preda od strane jednog lica drugom iz ruke u ruku.  Na taj način se drugom prepušta kontrola nad stvari.

Occupatio je osnovni način sticanja.  Okupacijom se stiče svojina tako što poslovno sposobno lice uzme u državinu stvar koja nema vlasnika sa namerom da je prisvoji.  Res nulius (ničija stvar) je deo prirode odvojen od zemlje koji nikad nije bio u svojini.  U većini slučajeva postojala je potpuna sloboda lova i ribolova.

Acceyssio (priraštaj) su pravne posledice fizičkih promena na stvarima.  Priraštaj nepokretne stvari nepokretnoj

je naziv za promene na zemljištu usled dejstva vodenih tokova.  Priraštaj pokretne stvari nepokretnoj dolazi sađenjem, sejanjem ili građenjem na tuđem zemljištu ili obrnuto.  U oba slučaja primenjivano je pravilo da sve što je spojeno sa zemljom deli njenu pravnu sudbinu.  Priraštaj pokretne stvari pokretnoj nastaje kada se dve stvari od različitih vlasnika spoje u jednu novu stvar.  Nova stvar će biti u srazmernom vlasništvu prvobitnih vlasnika ili u vlasništvu vlasnika glavne stvari.

Specificatio (prerada) ne menja identitet stvari.

Sticanje svojine na plodovima.  Prirodni plodovi postaju samostalne stvari odvajanjem od supstance (separatio).  Oni tada postaju svojina vlasnika supstance.

Održaj.  Neko ko se dve godine ponaša kao vlasnik zemljišta, a godinu dana kao titular službenosti (kao muž koji ima vlast nad ženom ili kao naslednik) smatraće se zaista onim što je do tada samo «glumio»: vlasnikom, mužem, naslednikom, itd.  Na ovaj način se određena prava mogu lako dokazati ili steći.  Jak uticaj morala i religije je sprečavao da se ova lakša zaštita prava preobrati u negaciju prava.  Justinijan je ustanovio novi režim održaja.  Na primer, savesni držalac nepokretnosti stiče svojinu posle trideset godina.  Nesavesni držalac ne može da računa na održaj.

Svojina je u osnovi svih imovinskih odnosa.  U svakom društvu se kažnjava krađa, pronevera, oštećenje stvari i nevršenje obaveza.  Svojinski spor je prilično jednostavan: dve stranke tvrde da imaju svojinu na određenoj stvari.  Predmet dokazivanja je svojina i stranka koja dokaže da je vlasnik dobija spornu stvar.  Klasična svojinska tužbe je rei vindicatio.  Takođe je postojala i druga svojinsaka tužba actio negatoria.  U praksi se vindiciraju samo lako prepoznatljive stvari: nepokretnosti, robovi, stoka, itd.  Dokaz je morao da obezbedi samo tužilac, osim ukoliko se tuženi branio prigovorom.  Svojina se dokazuje načinom sticanja.  Negatorna tužba ima formulu po kojoj tužilac osporava tuženom službenost ili plodouživanje na svojoj stvari.  U današnjem pravu negatorna tužba štiti vlasnika nepokretne stvari od različitih uznemiravanja.

Svaki detentor stvari je mogao biti tužen sa actio ad exhibendum (tužba za pokazivanje).  Ova tužba je imala veoma važnu ulogu u svojinskim sporovima.

Službenost je vrsta prava koja bi se mogla nazvati «stvarnim pravima nad tuđim stvarima».  Službenost je civilno stvarno pravo koje vlasniku ograničava upotrebu stvari.  Sadržaj službenosti je tumačen veoma stroga kako bi u što manjoj meri ograničavala vlasnika.  U Justinijanovom pravu službenosti su podeljene u dve grupe: stvarne (ili zemljišne) i lične službenosti.  U klasično doba samo su prve bile službenosti.

Stvarne (zemljišne) službenosti su prava vlasnika jedne nepokretnosti da obavlja neke radnje na tuđem zemljištu ili da vlasniku tog zemljišta zabrani radnje na koje on obicno ima pravo.  Službenost pripada vlasniku ovlasnog dobra: ako prestane da bude vlasnik prestaje i da bude titular službenosti dok novi vlasnik postaje titular postojece službenosti.  Na isti način službenost ograničava svakog novog vlasnika poslužnog dobra.  Na taj način stvarna službenost može da bude pozitivna ili negativna u zavisnosti da li titular koristi poslužno dobro ili ima pravo da njegovog vlasnika spreči u nekakvom korišćenju.   Službenosti su se delile i na gradske i seoske.

Najvažnije seoske službenosti: pravo prelaska preko tuđeg zemljišta, pravo prelaska kolima, pravo dovođenja vode preko tuđeg imanja, pravo uzimanja vode sa izvora, bunara ili potoka na tuđem imanju.  Neke od gradskih službenosti su: pravo naslanjanja zgrade na susedov zid, pravo da se susedu zabrani zidanje iznad određene visine, pravo da balkon ili krov zalazi u susedov vazdušni prostor, pravo odvođenja kišnice na susedno zemljište.

Lične službenosti za razliku od zemljišnih službenosti pripadaju titularu neposredno.  Ove službenosti se ustanovljavaju kako bi se obezbedila korist od tuđe stvari jednoj određenoj ličnosti i zbog toga se ne mogu prenositi na drugog.  Ako se ne ugase ranije ova prava se uvek gase smrću titulara.  Plodouživanje i pravo upotrebe su dve klasične lične službenosti.  Ususfructus (plodouživanje) je pravo da se tuđa stvar upotrebljava i da se prisvajaju tuđi plodovi.  Usus (pravo upotrebe) je lična sluzbenost koja je imala mnogo manji društveni i ekonomski značaj od plodouživanja.

Službenost se gasi sa nestankom nekog od uslova za njeno postojanje, odricanjem titulara, istekom roka.  Lična službenost se gasi smrću titulara a zemljišna se gasi nestankom povlasnog ili poslužnog dobra.  Lične službenosti se gase ukoliko ih titular ne vrši u roku od jedne ili dve godine.

Založno pravo je obezbeđenje.  Njegove osnovne karakteristike su apsolutnost i akcesornost (ono može da postoji samo uz obligaciju radi čijeg obezbeđenja je ustanovljeno).

Fiducija, pignus i hipoteka su obligacije zaloge.

Fiducija je imala široku primenu.  Kada je trebalo da neko duže vreme čuva tuđu stvar mogao je preneti svojinu a ne faktičku vlast.  Ili ako je neko više voleo da njegov spor vodi spretni prijatelj nego da to sam radi mogao je da mu prenese svojinu uz sporazum da mu posle spora vrati.  Fiducija se primenjivala i slučaju kada siromašna osoba kojoj treba zajam prenese svojinu na svoju kravu kao garancija vraćanja duga zajmodavcu.  U engleskom pravu postoji srodna institucija fiduciji, zove se trust.

Pignus je nastao tako što je dužnik bez ikakve pravne forme predavao svoju stvar poveriocu uz isto takav neformalan sporazum da će je poverilac vratiti po izvršenju dužnikove obaveze.  Poverilac na založenoj stvari nije imao nikakvo pravo i držao ju je samo da bi vršio pritisak na dužnika da izvrši obavezu.  Kasnije je pignus pretrpeo promenu: založni poverilac je dobio državinu i zaštitu od dužnika ili trećih lica.

Hipoteka je oblik pignusa.  To je oblik zaloge sa suštinskim novim osobinama.  Razlike između pignusa i hipoteke:  (1) pignus nastaje predajom stvari u državinu.  Hipoteka se ustanovljava kao založno (apsolutno) pravo  (2) kod pignusa poverilac ima državinu i može da traži stvar od svakoga interdiktom; hipotekarni poverilac mora prvo da preuzme državinu i tek tada postaje držalac  (3) pošto hipoteka nastaje bez predaje stvari, stvar se može založiti više puta  (4) pignus ima za predmet samo telesne stvari jer je samo na njima moguća državina; hipoteka može da se ustanovi na svemu što je imovini dužnika pa i na čitavoj imovini (generalna hipoteka).

Založno pravo najčešće nastaje neformalnim sporazumom (pactum, conventio).  Hipoteka se mogla ustanoviti i legatom.  U doba Justinijana skoro svaki građanin je imao imovinu opterećenu nekom hipotekom.Založno pravo je nastalo iz pignusa.  Koji je u početku bio privatna zaplemina dužnikove imovine kako bi se on primorao da izvrši obavezu.

Nasledno pravo

Nasledno pravo čini četvrtinu tekstova u Institucijama, više nego bilo koja druga grana prava.  Testament je originalna rimska tvorevina.  Naslednik stupa na mesto pokojnika i na taj način preuzima pravni položaj umrlog lica; iako su u Rimu postojali i odnosi koji se gase smrću.

Predmet nasleđivanja nisu stvari niti prava na njih, već zaostavština (hereditas): skup svih naslednih prava i obaveza koje je ostavilac imao u trenutku smrti.  Svaki naslednik je univerzalni sukcesor: oni postaju suvlasnici svake stvari iz zaostavštine ili sadužnici u svakoj nasleđenoj obligaciji.

Osnov za nasleđivanje je pravna činjenica čijim dejstvom neko lice postaje naslednik.  Nasleđuju članovi uže porodice, ako njih nema članovi šire porodice, a ako ni njih nema imovina pripada državi.  Tek sa razvojem robno novčane privrede javlja se ideja o pravu pojedinca da raspolaže svojom imovinom i za slučaj smrti: tako nastaje testament.

Nužno nasledno pravo je postojalo u nekim situacijama civilnog, pretorskog, carskog prava.

Testament je u klasičnom pravu poslednja izjava volje jednog lica koja sadrži imenovanje naslednika.  Sastavljanje novog testamenta uvek poništava prethodni.  Imovina naslednika je element bez kojeg testament ne postoji.  Testament je mogao da sadrži i različite druge odredbe: imenovanje tutora potčinjenim licima, oslobađanje robova, legate, itd.  Testament je posledica i dokaz posebnog rimskog talenta za pravo.  Vojnici su mogli da objave testament u pripremi za bitku.  Vojnicki testament je bio oslobodjen formalnosti.

Intestatsko (zakonsko) nasleđivanje je skup opštih normi koje uredžuju nasleđivanje u slučaju kada nema testamenta.  On se primenjuje neuporedivo ređe od testamenta.  Svaki rimski građanin se trudio da sastavi testament.  Osnovno obeležje intestatskog nasleđivanja po civilnom pravu je isključivi oslonac na srodstvo.  U Zakonu XII tablica je stajalo da ako neko umre bez testamenta, onaj ko nema svog naslednika neka imovina pripadne najbližem agnatu, a ako nema agnata onda gentilu.  Zakonski naslednici su bili sva lica koja imaju pravo da naslede po ius civile.

U modernom evropskom pravu nužno nasleđivanje je pravo određenih zakonskih naslednika da zahtevaju deo zaostavštine i onda kada ostavilac testamentom odredi za naslednike neka druga lica.  Da bi testament proizveo željeno dejstvo po ius civile testator koji ima sui heredes (potomke pod svojom vlašću, ili ženu in manu) nije smeo da ih zanemari: morao je da ih imenuje za naslednike ili da ih izričito isključi iz nasleđivanja.  Sina je morao da isključi navodeći njegovo ime.  U slučaju ostalih sui (ćerke, žene in manu, unuka) bila je dovoljna opšta forma:  «neka ostali budu isključeni iz nasleđivanja».  Da bi ograničili hirovitu samovolju starešina sud je uzimao u razmatranje lica koja su nepravedno isključena iz testamenta.  Pravo na postupak su imali potomci, preci, braća i sestre ostavioca.

Akt kojim dobrovoljni naslednici prihvataju nasleđe nazivaju se aditio hereditas.  Prihvatanje je moglo da se izvrši na dva načina: svečanom izjavom ili nasledničkim ponašanjem (na primer, useljenjem u kuću koja pripada zaostavštini).  Naslednik je preuzimao sva naslediva prava i obaveze.  Naslednik je mogao da odbije nasledstvo.  Obično je imao sto dana da se izjasni da li prihvata ili odbija nasledstvo.  Naslednici su imali na raspolaganju i neka posebna sredstva zaštite.  Najvažnija je civilna naslednička tužba vindicatio hereditatis.  Ako ima više naslednika, oni su suvlasnici svih stvari iz zaostavštine i mogu da izvrše deobu akcijom familiae erciscundae.  Testator je mogao da obaveže naslednika na određene radnje u nečiju korist.

Legat je svaka naredba u testamentu.  Kasnije je ograničen da znači raspolaganje pojedinačnim pravima po normama ius civile.  Legat mora biti u propisanoj formi i u valjanom testamentu.  Legat je vrsta poklona i legator ne može da ima obaveze. Postojala su četiri vrste legata.  Zloupotreba legata se sastojala u podeli imovine ukućanima putem legata dok bi se za naslednika zaostavštine (koja je sada praktično svedena na dugove) postavio rob.

Uobičajeno je da se u testamentu naslednicima i legatorima upučuju preporuke, molbe i nalozi da se nešto učini po želji ostavioca.  Ostavioc je mogao da računa samo na osećaj moralne obaveze i čast lica kojem je molba upućena.  Takve odredbe poslednje volje su nazivane fideikomisima (fideicommissum).  Od Avgusta su fideokosimi dobili zaštitu.  U Justinijanovom pravu su legati i fideokomisi spojeni u jednu ustanovu.  Ponekad je testator imenovanom nasledniku nalagao da čitavo nasleđe ili jedan njegov deo ustupi trećem licu.  Ovo je univerzalni fideokomis.  U postklasičnom pravu će nastati porodični fideokomis kojim je porodična imovina postala praktično neotuđiva.  Ova ustanova će doživeti procvat u srednjem veku kao jedan od pravnih temelja feudalnog uređenja.

Categories: Imovinsko pravo | Ostavite komentar

Institucije Rimskog prava

Rimsko pravo se deli na: (1) staro civilno pravo, koje je jedino pravo sve do punskih ratova (2) klasično pravo, koje se stvara od punskih ratova i dostiže svoj vrhunac u principatu (3) postklasično pravo, svojstveno dominatu.

Roman-Govt2

STARO CIVILNO PRAVO

Najstarije rimsko pravo je bilo običajno i primitivno pravo.  Pravo se ne meša u porodične odnose.  Kao običajno pravo ono se pamti i prenosi usmeno.  Prožeto je religioznim i magijskim elementima.  Religiozni strah je bio važan oslonac poštovanju prava, u vreme kad je država još bila slaba.  Veza prava i religije je bila velika.  Sveštenici (pontifici) su jedini poznavali pravo.  Objavljivanje prava u pisanom obliku, Zakon XII tablica, označava ne samo raskid prava sa religijom već i okončanje primitivne epohe.

Pravo uvek sadrži i element forme.  Forma ima svoju svrhu.  Forme su nastale iz tradicije, dugotrajnim ponavljanjem dok nisu standardizovane i shvaćene kao suštinski deo pravnog akta.  Bez forme nema pravnog posla.

U primitivnom pravu, neko kome je načinjena nepravda pribegava osveti.  Potom se stvara sudski postupak sa ciljem da se osveta dovede pod kontrolu.

U primitivnom pravu, na prvom mestu je religija, potom etika, pa tek onda pravo.  Najviša vrednost je odanost otadžđni.  Ljudi su deo zajednice, kojoj su podredjeni i bez koje nemaju smisla.  U privatnim odnosima najveći značaj je imala vera, u obliku božanstva koje je iz svog hrama bdilo nad građanima i pratilo šta rade, njihove sporazume i poštovanje zadate reči.  Apstraktni poslovi su davali mogućnost zloupotrebe i ne bi funkcionisali bez vere (fides).  Reč Rimljanina je, i bez svedoka, za njega zakon!  Posle punskih ratova vera (fides) postaje pravna ustanova bona fides.

Običajno pravo je skup normi koje su nastale dugotrajnim ponavljanjem ponašanja ljudi u određenim situacijama.  Ljudi vrše svakodnevne poslove i interakcije, a ukoliko se pojavi spor oni traže način da zaštite svoje interese.  Pošto se običajno pravo ne piše, neko ga je morao pamtiti i tumačiti.  U Rimu su to bili sveštenici (pontifices).  Oni bi često tumačili zakon na način da zaštite interese patricija.

Zakon XII tablica je prvo pisano pravo u Rimu.  Napisano je pod pritiskom Plebejaca, kojima je bilo u interesu da se zakon javno objavi, radi njegove nepristrasne primene.  Patriciji su pristali te je 451. god. p.n.e. napisan zakon na XII tablica i okačen na forumu.  Tablice 1-3. su se bavile sudskim postupkom, 4. i 5. porodičnim i naslednim pravom, 6. i 7. imovinskim odnosima, 8. i 9. deliktima, 10. sahranjivanjem, 11. i 12. odredbama raznovrsnog sadržaja.  Zakon je napisan svečanim i sažetim stilom.  Zakon je kodifikacija dopunjenog običajnog prava.  Sadrži normu kojom se ozakonjuje pravo naroda da (ubuduće) sam donosi zakone.  Odmah potom je skupština počela da donosi nove zakone.  Zakon XII tablica nikad nije ukinut u celini, a Rimljani su prema njemu uvek imali izuzetno poštovanje.

Pontifici su bili najkreativniji u periodu osvajanja Italije.  Konstruisali su razne forme za postizanje određenih ciljeva.  Na primer, promena položaja u porodici (emancipatio i adoptio), raspolaganje imovinom, uslove za primenu testamenta.  Pravo koje je tom prilikom nastalo zove se ius civile.

KLASIČNO PRAVO

Klasično pravo obuhvata poslednja dva veka republike i celu epohu principata.  Deli se na doba stvaranja i doba sređivanja novog rimskom prava.  Novine su nastajale najčešće zahvaljujući radu magistrata (pretora).  Pojavljuje se novi pravni sistem različit od ius civile, nazvan ius honorarium jer su ga stvorili magistrati.  U poslednja dva veka republike su podignuti temelji onom rimskom pravu koje će kasnije poslužiti kao osnova evropskog prava.

Klasično pravo se pojavilo usled promena u društvu posle punskih ratova, kad se razvila trgovina i novčana privreda, za koje staro civilno pravo nije imalo adekvatna rešenja.  Grčka filozofija i retorika su takođe doprineli oblikovanju klasičnog prava.  Pojavljuje se misao o pravu zajedničkom svim ljudima ius gentium čije se norme primenjuju i na strance (peregrine).

Početkom principata rimljani koriste dva pravna sistema: civilno i honorarno pravo.  U najvećem broju slučajeva, građanin može izabrati kojim pravom će štititi svoje interese.  Moguća pravna nesigurnost zbog postojanja dva pravna sistema je ublažena sa pojavom ius gentium, koji je imao zajedničke elemente i sa civilnim i sa honorarnim pravom.  Na kraju razvoja rimskog prava, ono se svelo na ius gentium.

Gnej Flavije je oko 300. god. p.n.e. ukrao—verovatno sa dozvolom ili uz podsticaj svog nardređenog—formule legisakcija i pravnih poslova te ih objavio kao ius Flavianum.  Potom Tiberije počinje prva javana predavanja o pravu.  Prvi pravnici (iuris prudentes – poznavaoci prava) su bili nobili koji zbog svoje političke karijere, besplatno pružaju građanima pravne usluge, koje su pre njih radili sveštenici.  Pravnici su poznavaoci i tumači prava a ne njegovi stvaraoci.  Delatnost pravnika je postojala sve do kraja principata.  Jurispodencija se može podeliti na tri perioda:  (1) republiku  (2) doba dve škole  (3) epoha Antonina i Severa.

Dve škole su bile: sabinijanci i prokuleanci.

Pravnici su preuzeli ulogu pontifika: oni se ne bave istinitošću činjenica, već na osnovu činjenica tumače pravo.  Daj mi činjenice, daću ti pravo.  No u suštini, pravnici su u znatnoj meri i stvarali pravo, popunjavajući pravne praznine koristeći analogiju ili argumentum a contrario.  Rimsko pravo je sličnije anglosaksonskom, precedentnom pravu, nego evropskom-kontinentalnom pravu (koje se inače razvija po uzoru na rimsko).  Razlikovanje pravnih od faktičkih pitanja te iznalaženje rešenja unutar logike pravnog poretka su predstavljali ključne osobine rimske jurisprudencije, koja je ostavila dubok trag na evropsku pravnu kulturu.

Magistrat je davao predlog zakona koji je potom donosila skupština.

Dekret (decreta) je bio pojedinačni pravni akt ili onaj koji je doneo pretor.

Pravo koje su stvarali imperatori preko konstitucija postepeno postaje novi pravni sistem, koji je paralelan sa ius civile i ius honorarium.  Danas se to pravo zove ius extraordinarium.

Magistrati donose odluke da li do suđenja treba doći i organizuju suđenja dok presude donose sudije (obični građani) koje su izabrale same stranke u sporu.  Magistrati su mogli objavljivati edikte od kojih je nastalo ius honorarium.  Edikti se odnose samo na građane u određenoj regiji, gde magistrat ima nadležnost.  Pravna snaga edikta je godinu dana (dok traje mandat magistrata).  No magistrati su praktikovali da preuzmu edikte od svojih predhodnika.

Roman_Constitution

POSTKLASIČNO PRAVO

Aurelijanovo i Dioklecijanovo obnovljeno carstvo, posle «vojne anarhije» se mnogo razlikovalo: privreda je opadala, latifundije zatvarane, kolonat umesto klasičnog ropstva, apsolutna monarhija, kulturna dekadencija a kasnije i hrišćanstvo.  Sve to je ostavilo trag na pravu.

Hrišćanstvo je tokom IV veka postala dominantna religija, na čijim načelima su vladari—sa časnim izuzetcima (kao Julian «Otpadnik»)—pokušavali da utemelje svoju vlast.

Jurisprudencija [pravnici koji tumače pravo] je nestala tokom perioda vojne anarhije i nije se mogla obnoviti u birokratizovanoj državi koja je usledila, u čijem sastavu je bila profesionalna sudska organizacija.

Sve što princeps odluči ima snagu zakona.  U dominatu, jedini izvori prava su vladareve konstitucije (leges).  Pravo koje je nasleđeno iz principata i koje nije doneo vladar se zove ius.

Carsko zakonodavsto je postalo nepregledno.  Kodifikacije su bile način da se zakon sredi.  Kodifikacije (zbornici prava) su postale jedno od ključnih obeležja postklasičnog perioda.

Postklasično pravo je palo na niske grane i odlikuje se duhovnim siromaštvom.  Presude su donošene na mehanički način: sudije su morale znati stavove pet preminulih pravnika (senat mrtvih: Papinijan, Pavle, Gaj, Ulpijan, Modestin).

U dominatu, pravnici više ne pišu originalna dela i svojim mišljenima ne doprinose razvoju prava.  Pravnici su postali deo državnog aparata.  Uskoro su shvatili da je neophodno sakupiti na jednom mestu—u zborniku prava—sve zakonske odredbe.

Prvi veliki zbornik Codex Gregorianus sastavljen je 292. god.  Sadržao je reskripte od Hadrijana do Dioklecijana.  Codex Theodosianus je izdao Teodosije II, 438. god.  Zbornik je sadražo preko 3000 konstitucija od Konstantina pa na dalje.  Bilo je i drugih zbornika.

Justinijan je vladao od 527. do 565. god..  Rođen je na Balkanskom poluostrvu, u Taureziju [Caričinom Gradu blizu Lebana].  Bio je obrazovan i ambiciozan.  Želeo je obnoviti veliko jedinstveno carstvo.  Imao je velike planove za obnavljanje rimskog prava i to putem kodifikacije (bez koje rimsko pravo ne bi postalo kulturni temelj Evrope).  Codex Iustinianus je objavljen aprila 529. god. i sadržao je skraćene, sređne prećišćene konstitucije.  Sve kontradicije su bile uklonjene.  Digesta (sveobuhvatna knjiga) je objavljena 533. god.  To je bio zbornik pravničkog prava koji je imao snagu zakona.  Sastojala se od 50 knjiga, u koju su sažeto svrstani 5% celokupnih pravnih pisanja iz 2000 različitih knjiga.  Digesta je zbornik celokupnog prava: privatno pravo (knjige: 2-47), javno pravo (knjige: 1, 48-50).  Sastoji se od 9000 odlomaka iz pisanja nekih 40 pravnika.  Najviše je citiran Ulpijan (1/3 svih odlomaka).  Digesta je najvažnija knjiga o rimskom pravu i najvažnija pravna knjiga ikad.  Jer je Evropa stvorila svoju pravnu misao upravo zahvaljujući ovoj zbirci.  Digesta je izvor podataka o pravu iz dve epohe: klasične i Justinijanove.

Justinijan je ovlastio pravnike da pri pisanju Digesta, vrše interpolaciju, izmene i prilagode klasične zakone važećim justinijanovim zakonima.  Digesta je zbornik pozitivnog, važećeg prava.  Istorisko istraživanje rimskog prava nije moguće bez utvrđivanja ovih izmena (interpolacija).

Digesta su korišćeni i za nastavu na univerzitetima, gde su se obrazovali mladi pravnici [deca pravnika, senatora, magistrata].  Digesta je korišćen za 2-4. godine studija, u 5. godini je izučavan Kodeks.  Nedostajao je udžbenik za početnu nastavu, 1. godinu.  Zato je Justinijan naručio izradu Institutiones.  U stvari ovaj tekst je bio samo obrada Gajevih Institucija.  Ove prerađene Institucije sadrže četiri knjige.

Krajem 534. godine prvobitni Kodeks (Codex Iustinianus) je prerađen i sadržao je 50 novih zakona koje je doneo Justinijan.  Kodeks je imao 12 knjiga.  Novi Kodeks je bio samo dopuna prvog.

Digesta i Kodeks su sadržali oba izvora pozitivnog prava: ius i leges.  Institucije su bile pregled celog sistema.  Sva tri su imali zakonsku snagu.

Svi novi zakoni—koji su nastali posle pojave Digesta, Kodeksa i Institucija—su postali novi zakoni (novellae leges) (ili samo novella).  Justinijanova kodifikacija: Digesta, Kodeks, Institicije, novella.

Posle pada zapadnog rimskog carstva [nezvanično se uzima da je to bilo 476. godine] Germani su bili pobednički narod i zavladali su teritorijama koje su nekad bile rimske.  Na toj teritoriji su uglavnom živeli Rimljani i za njih je i dalje važilo rimsko pravo.  To je omogućilo opstanak rimskog prava.  Dodatno, rimska crkva [hrišćanska crkva, do podele između pravoslavaca i katolika će doći 1054. god.] je zastupala rimsko pravo i primenjivala ga na svojim teritorijama uticaja.  Krunisanjem Karla Velikog obnovljeno je zapadno rimsko carstvo, u 800-toj godini.  U srednjem veku privilegovani članovi drustva i centri moći su bili: vladari, feudalci, crkva i slobodni gradovi.  Prvi univerzitet je osnovan u Bolonji u XII veku (1119. godine) i u velikoj meri se bavio izučavanjem rimskog prava.  Bolonjski univerzitet će postati centar iz koga će se rimsko pravo proširiti širom Evrope.

Glosatori su bili prvi profesori prava koji su izučavali rimsko pravo—Justinijanove zbornike—i upisivali svoje beleške (glose) između redova ili na marginama knjiga.  Imali su zadivljujuće razumevanje prava.

Sholastika je bila dogmatska srednjevekovna «filozofija» [zapravo lažna filozofija] u službi religije (hrišćanstva).  [Jer svrha filozofije je da spozna pravu stvarnost a ne da zataškava stvarnost i prmoviše određenu dogmu, naročito kad je reč o lažnoj, pogrešnoj ili po nas pogubnoj (samoubilačkoj) dogmi.]

Komentatori (postglosatori) su italijanski pravnici koji su se pojavili posle glosatora i koji su umesto kratkih glosa pisali obimne komentare.  Naročito je bilo značajno njihovo opredelenje prema praksi: davali su pravna mišljenja sudovima i drugim organima koji su primenjivali pozitivno pravo.

Recepcija prava znači prihvatanje stranih pravnih normi u domaćem pravu.  Data pojava se i danas događa ali se naznačajniji oblik recepcije odigrao u srednjevekovnim evropskim državama.  U nekim je rimsko pravo već bilo važeće, na primer, sveto rimsko carstvo nemačkog naroda.

Kad su Turci [divljačke horde iz centralne Azije] zagadili i uništili Vizantiju, brojne izbeglice dolaze na Apeninsko poluostrvo i sa sobom donose zaboraljvene ili nepoznate antičke knjige.  Manastirske biblioteke već sadrže dodanto blago.  Velelepne zgrade, palate i hramovi iz antike pozivaju ljude na razmišljanje o prošlosti te se javlja duh i epoha humanizma i renesanse [od XIII do XVI veka].

Škola elegantne jurisprudencije nastaje u Francuskoj, na umiverzitetu u Burzu.  [Posle Bartolomejske noći, pravnici protestanti odlaze u Holandiju.]  Oni će pokrenuti novi način izučavanja rimskog prava.  Bili su usmereni na praksu ali su umesto glosa i komentara koristili i oslanjali se na izvorne tekstove rimskog prava.  Stvorili su pravnu istoriju.

Prirodno pravo je skup normi koje su otkrivene razumom, kao one koje su u skladu sa prirodom i/ili ljudskom pirodom.  Prirodno pravo važi uvek i svuda.  Iz opštih načela se izvode rešenja za konkretne slučajeve.  Njime se ocenjuje legitimnost pozitivnog prava (koje mora biti u skladu sa prirodnim pravom, da bi bilo legitimno).  Ukoliko pozitivno pravo odstupa od prirodnog onda (obmanuti i potčinjeni) narod ima pravo na revoluciju, kako bi na taj način stvorio uslove za usklađivanje pozitivnog sa prirodnim pravom.  Društveni ugovor je sporazum ljudi koji žive u prirodnom (predržavnom, prenormativnom) stanju sa ciljem stvoranja države koja će im ograničiti određene slobode ali sa ciljem da zaštiti odnosno garantovatuje odabrane (najvažnije) slobode.

Istorijska pravna škola shvata pravo kao proizvod nacionalne istorije.  Pravo nastaje spontano kao izraz narodnog duha.  U početku to je običajno pravo.  To pravo se dalje razvija dejstvom unutrašnjih faktora.  Kao treća i završna faza je kodifikacija.  Razvoj prava je evolutivni proces.  U Nemačkoj je stupanjem na snagu gradjanskog zakonika 1900. god. rimsko pravo prestalo da važi i postalo isključivo istorijska disciplina.

Rimsko pravo po svom značaju za razvoj evropske kulture prevazilazi svako drugo.  Zbog toga se i danas izučava rimsko pravo, kao posebna pravna disciplina.  Veličina rimskog prava je i u tome što je prevazišlo svoje nacionalne granice i ostvarilo sintezu svoje epohe.  Pravna genijalnost Rimljana je u tome što su prvi shvatili da zakon nije dat od boga već da ga ljudi mogu sami stvarati i menjati.

Categories: Institucije rimskog prava | Ostavite komentar

Istorija starog Rima

Map-ancient-rome-2

Već skoro 1000 godina rimsko pravo je važan element u obrazovanju evropskih pravnika.  Istoriska dimenzija je veoma važna za bilo koju oblast pa i pravo.  Uz pomoć istoriskog gledišta mi stičemo jednu dublju i precizniju spoznaju o predmetu koji se izučava.  Izučavanje rimskog prava daje tu dimenziju studentima prava.  Današnja evropska prava su u znatnoj meri izgrađeni na osnovu rimskog prava: odnosno, na pojmovima i pravilima iz rimskog prava.

Pre rimljana i dugo vremena posle njih (sve skoro do modernog doba) ljudi su verovali da su zakoni bogom dati.  Genijalnost rimljana je u tome što su prvi shvatili da zakone mogu donositi ljudi.  Pravna veština i praksa su ne samo stvoreni, već i do visokog nivoa izgrađeni u Rimu.

Izvori saznanja o rimskom pravu su tekstovi: originalni pravni tekstovi ili antička literatura (na primer, dela čuvenog antičkog govornika Cicerona ili istoričara Tita Livija).

Izvor prava je ono na osnovu čega sudija donosi presude.  Po Titu Liviju, Zakon XII tablica je bio izvor celokupnog javnog i privatnog prava.  Izvor prava je način stvaranja pravnih normi.

Rimska država je po mnogo čemu bila jedinstvena u starom veku.  Rimljani su bili konzervativni: ako bi nešto i primali sa strane to su radili oprezno, davajući mu izričito rimsko obeležje.  Rimska istorija se deli na četiri perioda u skladu sa promenama u političkoj organizaciji rimske države: (1) kraljevstvo, najstariji period u kome je rodopsko-plemenska zajednica prerasla u državu  (2) republika je period u kome se grade ustanove i tradicije koje čine «rimski ustav»  (3) principat je period tranzicije u monarhiju (sa odlikama republike) gde tradicija postepeno bledi  (4) dominat je period borbe za opstanak, gde je malo šta ostalo izvorno rimsko i gde se javlja apsolutna monarhija.

KRALJEVSTVO (754-509. p.n.e.)

Po legendi, Rim je osnovao Romul, sin boga Marsa i potomak trojanskog junaka Eneja, 754. god. p.n.e..  Prvi stanovnici su bili plemena Latina.  Njima su se pridružili Sabinjani i Etrurci.  Pošto su bili bliski u svakom pogledu, svi zajedno su nazvani Italicima.  Do IV veka p.n.e. glavni kulturni i politički činioci na Apeninskom poluostrvu su bili Grci i Etrurci.

Etrurci su naseljavali severnu Italiju.  Ne zna se odakle su došli ali su imali potpuno izgrađenu civilizaciju i državno uređenje čim su se pojavili na istoriskoj sceni, u VIII veku p.n.e..  Zajedno sa Grcima i Kartaginjanima su se nadmetali za kontrolu nad Sredozemljem.  Moguće je da potiču iz Vinčanske civilizacije [severnog Balkana] i da su sa sobom doneli jezik i azbuku.

Zanatstvo i trgovina su imali određen ali ne prevelik privredni značaj.

Po verovanju, Romul je stanovnike Rima podelio u kurije (curia) kao zasebne vojne, verske i političke zajednice.  Svaka kurija je bila podeljena u deset rodova (gentes).  Rimljani su pripadali određenim kurijama i gensima.  Po nekim proračunima u Rimu je bilo 30 kurija i 300 gensa.

Rimljani su se identifikovali ličnim imenom i gentilskim imenom (nomen gentilicius): slično našem konceptu imena i prezimena.

Svi kraljevi Rima su bili Etrurci, izuzev prvog karlja.  Romul je bio prvi kralj (rex) Rima.  Kao kralj je bio vojni komadant, verski sveštenik i sudija.  Skupština i senat su bili drugi bitni činioci društva.  Skupštinu sačinjavaju svi punoletni muškarci.  Senat je imao 300 članova i osnovnu ulogu da očuva tradiciju predaka (mores maiorum).  Senat je kontrolisao skupštinu i savetovao kralja.  Ovakav model (vojna demokratija) je bio svojstven svim narodima koji su prelazili iz varvarsta u civilizaciju i moga bi se opisati kao: skupština ratnika, veće staraca, vojni (i verski) starešina.  Omogućavao je opstanak u nepredvidljivom prirodnom okruženju, održavao unutrašnji mir, stvarao jaku zajednicu koja se mogla odupreti spoljnim neprijateljima te sama započinjati ratničke pohode (jer je vojni plen važno sredstvo sticanja dobrobiti i blagostanja za pobedonosnu zajednicu).  U to vreme u Rimu su se strogo postovale verske i magijske tradicije.

Četiri kategorije stanovništva su bili: (1) patricije, vladajući sloj koji poseduju bogatstvo i moć  (2) plebejci su bili slobodni i bavili se zanatstvom i trgovinom  (3) klijenti su postepeno nastali uvećavanjem i raslojavanjem gensa: nisu imali svog člana za senatora ali su imali zaštitu senatora iz njihovog gensa  (4) robovi, nije ih bilo mnogo, nisu imali nikakva prava i pripadali su gospodaru.

Servije Tulije je bio veoma važan kralj koji je od Rima napravio državu.  On je uveo cenz (census): periodični popis stanovništva uz procenu imovine.  Slobodno stanovništvo grada je podeljeno u pet imovinskih klasa.  Cenz se bavio i zaštitom tradicije.

REPUBLIKA (509-27. p.n.e.)

Epoha velikih promena, u kojoj su Rimom upravljali senat i izborni magistrati.  Posle Latinskog rata Rim se proširio i na kraju osvojio Italiju.  Bila su i tri rata protiv Kartagine (takozvani, punski ratovi) uglavnom u III veku p.n.e. u kojima je Rim pobedio [146. god. p.n.e. Kartagina je potpuno razorena].  Naturalnu privredu zamenjuje robno-novčana, oko 200. god. p.n.e..  Trgovina i znatstvo se dodatno razvijaju.  Od osvojenih teritorija se stvaraju provincije.  Provincije su izvor sredstava koje će obični rimljani dobiti besplatno, kao pripadnici pobedničkog naroda.

Plebejci su postepeno poboljšavali svoj položaj u Rimu.  U 287. god. p.n.e. su se izjednačili sa patricijima.  Vladajući sloj Rima su uskoro postali nobile (nobiles – plemeniti, otmeni): sačinjeni od patricija i uspešnih plebejaca.  Živeli su u velelepnim palatama.  Imali su pravo na biste svojih slavnih predaka (ius imaginum) koje su držali u svojim prelepim baštama.  Na taj naćin njihova deca su rasla okružena slavnim predcima, okrenuta tradiciji, učena da postoju i štite svoju kulturnu baštinu.  Nisu radili, bavili su se isključivo senatom, i raspodelom magistratura, vojnih komandi i upravljanja provincijom.  Bogatsvo stečeno su ulagali u zemlju, robove, otmena zadovoljstva i političke kampanje.  Ostatak naroda u Rimu se zvao plebsom.  Među njima je bilo zanatlija i trgovaca ali je najveći broj njih bio proletarijat (ljudi bez imovine i sredstva za život) koji su bili klijenti nobila: ovi su izdržavali proletarijat zbog njihovih glasova u skupštini.  Proleterijat je redovno dobijao pomoć od države u obliku hrane i novca, naročito posle uspešnih ratničkih poduhvata.  Njihov osnovni politički zahtev je bio: hleba i igara!

Svaki rad izuzev obrada vlastite zemlje je smatran nedostojnim slobodnog čoveka.  U Rim se dovodi veliki broj robova.  Mladi nobili se spremaju za politički život izučavanjem grčke filozofije, književnosti i retorike.  Rimljani, kao ni Grci, nemaju svest o «državi» i svoju državu nazivaju res publica (javna ili narodna stvar).  Umesto države o sebi misle kao o zajednici građana.  Zajedničko delovanje je moralo da zaštiti opšte interese, uvažava volju bogova (pre svega Jupitera, kao vrhovnog boga) i nije smelo da ugrozi tradiciju [način života predaka].

Magistrati (koji su zamenili kralja) su birani na jednogodišnji mandat.  Pretor se bira iz redova patricija, kasnije i plebejaca.  Ima istu moć kao i konzul.  Dva cenzora su najugledniji magistrati.  Biraju se svakih pet godina iz redova bivših konzula.  Vrše popis stanovništva, koje razvrstavaju u imovinske klase.  Štitili su moral (regimen morum): uz imena lica su mogli da upišu belešku moralne osude.  Mogli su poželjne građane da postave u senat a nepoželjne senatore da izbace iz senata.  Plebejski tribuni su sazivali plebejsku skupštinu.  Diktator je najvažniji vanredni magistrat, koga u situacijama velike opasnosti po državu izabira jedan od konzula po preporuci senata.  Diktator ima vlast kralja, ali je ona ograničena na 6 meseci.  Svi magistrati obavljaju svoju dužnost besplatno i međusobno su nezavisni.

Skupština je najviši ogran vlasti, ali to nije narodna volja [kao što ni moderna skupština nije izraz narodne volje].  Senat je bio tvrđava nobiliteta, uz pomoć kojeg oni štite svoj privilegovan položaj i svoje lične interese.  Rimska republika je konzervativna politička tvorevina: svoje korene je imala u obozavanoj tradiciji i moćnom kultu predaka.

PRINCIPAT (27. p.n.e. – 284.)

Novi magistrat je imao znatna ovlašćenja i neograničeni mandat.  Sula koji je vojskom zauzeo Rim i bio proglašen dikatorom je objavio spisak svojih političkih neprijatelja koje je svako mogao da ubije i dobije nagradu za to.  Imperator Cezar je nešto kasnije takođe zauzeo Rim svojom vojskom.

Posle smrti svakog vladara senat ocenjuje njegovo delovanje i ukoliko je negativna ocena osuđuju ga na brisanje iz memorije (damnatio memoriae): poništavanje svih njegovih odluka, uništavanje njegovih statua, brisanje iz istorije, itd.

Provincije dobijaju pravo građanstva i stvara se jedno veliko carstvo.  Rimska država postaje federacija gradova.  Principat je prikrivena monarhija.  Vlast je podeljena između princepsa i senata.  Javlja se birokratija.  Najviši sloj društva više nisu nobili već senatorski red.  Član ovog reda može biti svaki slobodno rođeni građanin koji nije izgubio čast i koji raspolaže senatorskim cenzom (imovinom vrednom preko milion sestercija).  Pripadnost ovom redu daje mogućnost senatorske karijere, magistrature, i najviše birokratske položaje.

Vladari smatraju svojom najvećom obavezom da se brinu o gradskom plebsu: kroz izdržavanje i zabavu [gladijatorske igre].  Zemlja se redovno daje vojnim veteranima.

Odustaje se od osvajačkih pohoda i sređuju se unutrašnje prilike.  Konsoliduju se rezultati vekovnih osvajanja: mnogi žive lagodan život i imaju razne mogućnosti.  Rimski uticaj i civilizacija se šire.  Zapadni deo carstva je romanizovan, istočni helenizovan.  Bogato i uređeno carstvo postaje meta ratobornih suseda.  Rim polako počinje da napušta neke religiozne i političke tradicije, koji su ga učinili velikim.  [Izvorna rimska religija je bila politeistička: postojao je veliki broj bogova i boginja, predvodenih vrhovnim bogom Jupiterom!  Pored kulta bogova postojao je i kult pradaka, koji su takođe bili smatrani božanstvima (što je inače bio slučaj i kod drevnih Slovena).]

DOMINAT (284-565.)

Dioklecijan je imao više organizacione nego vojne sposobnosti.  Bio je konzervativan.  Izabrao je suvladara kako bi lakše upravljao celim carstvom.  Pojavljuje se apsolutna monarhija gde celokupnu vlast imaju vladari, zajedno sa svojim centralizovanim birokratskim aparatom.  U želji da povrati staru Rimsku religiju, surovo proganja hrišćane.  Nasuprot njemu, Konstantin je bio nezianteresovan za tradiciju.  Okončao je progon hrišćana a 313. godine priznao hrišćanstvo kao ravnopravnu religiju.  U petom veku Rimsko crastvo postaje sinonim za zemaljsku državu hrišćana.  [Hrišćanstvo je monoteistička religija poreklom iz Azije i jevrejske religije.]  Konstantin je osnovao još jednu prestonicu, Konstantinopolj.  Stanovništvo sve lošije živi.

Postoje dva senata: jedan u Rimu, drugi u Konstantinopolju.  Svi građani su podanici, «robovi» vladara.  Više ne postoji senatorski cenz, pa je slično feudalnom sistemu nemoguće ući ili izaći iz vodećeg staleža.  Svi ostali stanovnici su plebs.  Seljaci su u položaju srednjovekovnih kmetova, na feudalnim posedima.  Društvo je u velikoj meri feudalizovano.

Istočno i Zapadno carstvo su razdvojeni 395. godine.  Istočno carstvo trpi manji pritisak varvara i postepeno postaje Vizantija.  Kraj Rima je označio i kraj antičke civilizacije.  Dominat je period opadanja i stalne krize iz koje nije bilo povratka.

Tokom duge istorije Rima, pravo je pretrpelo mnoge promene.  Zakon XII tablica je bio deo tradicije i rimljani su ga nevoljno i sporo menjali.  Tek za vreme punskih ratova, u III veku p.n.e., počinje značajnija dopuna zakona na jedan novi način: slobodnim odlučivanjem magistrata.  Ovo novo pravo je izdvojeno od ius civile i nazvano ius honorarium ili ius gentium.  U principatu ove novine su zaokružene u skladnu celinu i čine «klasično rimsko pravo».

244206009_d1f9541459

Categories: Istorija starog Rima | Ostavite komentar

Blog na WordPress.com.